Историјат школе

Корени музичке уметности у Крагујевцу зачети су још 1831. године, када у Крагујевац, прву престоницу Србије, долази Јосиф Шлезингер на позив Милоша Обреновића. Шлезингер није био само капелник на кнежевом двору, већ и познати ствараоц тог доба. Поред композиција које је компоновао за позоришне комаде Јоакима  Вујића, успео је да врло брзо окупи и заинтересује младе за музику. Само три године након његовог доласка оснива се Прво певачко друштво у Србији сачињено од чланова Народног суда. Друштво је свој први наступ забележило 14. 10. 1834. године када је Кнез Милош одликован од Султана. Од тог доба настајаће нова певачка друштва која ће окупљати младе интелектуалце и раднике Војно техничког завода. 1839. године оснива се Хор крагујевачких професора, а 1881. немац Фридрих Хофман, радник Војнотехничког завода оснива певачко друштво “Шумадија”. То друштво се може сматрати школом певања, јер су млади радници “способни за песму” обучавани на посебним курсевима, пре него што би постали чланови хора.

Музичка школа у Крагујевцу основана је 19. августа 1948. године решењем Министарства просвете Србије. Први директор је био Миливоје Крстић, професор, са завршеном музичком академијом у Београду у класи Јосипа Славенског. Почела је рад са само неколико инструмената, три стручна учитеља, са несигурном материјалном егзистенцијом и честим најавама да ће бити пресељена. На првом пријемном испиту појавило се 405 кандидата од којих је положило 200 кандидата. Великим ентузијазмом, пропратне тешкоће биле су савладане, па ће Крагујевац 27. јула 1950. године поред основне, добити и Средњу музичку школу. Пресељењем у зграду старе Општине школа добија боље просторне услове за рад, а њихови професори и ученици са војним музичарима, отварају прво послератно концертно доба у граду. Од настанка школе па до 1962. године, по одласку професора Миливоја Крстића директори су били: Божидар Холас, Јелка Красојевић, Тома Ружић, Миодраг Савић и Драгиша Радовановић, некадашњи ученик прве генерације школе.

Деценија афирмације и великог успона Музичке школе настаје у периоду од 1962 – 1973. године, када је њен директор био Слободан Лазаревић , професор из Београда. У том периоду, школа је 7 пута узастопно освајала прва места на Републичким такмичењима и Фестивалима музичких школа и проглашавана најбољом у Србији. Са педагошког становишта то доба успона обележила су два брачна пара професора, Лазаревић и Јанковић и професор Драгољуб Јовановић чији су ученици хармонике, клавира и виолине, само у току три године, освојили 30 републичких награда. Након 23 године постојања Музичка школа добила је своју сталну кућу. Она је изграђена 1971. године средствима општине, “Црвене заставе” и Фонда за уређивање грађевинског земљишта.

Педагошки успон настаје и са утемељивањем школе хармонике што ће изузетно допринети да се по звуку тог инструмента, достигнућима професора и њихових талентованих ученика, школа прочује по земљи и свету. Већ дуги низ година нема јој равне на том инструменту, а ученици одсека хармонике, донели су школи преко 1000 награда и признања међу којима и прва освојена места на најпрестижнијим европским и светским такмичењима.

После одласка Слободана Лазаревића директори су били Богољуб Димић и Миодраг Азањац, а затим више од деценије био је директор Милан Нешић, некадашњи ученик основне и средње музичке школе у Крагујевцу. Тај период обележен је трагањем за новим моделом школе са истуреним одељењима у граду и Шумадији отварањем теоретског одсека и применом новог концепта средњег усмереног образовања. Затим, довођењем Валерија Сигаљевича и Радомира Томића, по повратку са студија из Москве, чији су ученици очували рејтинг школе. То је време организовања солистичких и камерних концерата школе по Југославији и вереме  када студијске групе музичара из света  долазе да изучавају феномен успешног развитка школе на примеру Крагујевца.

 

др Милоје Милојевић, композитор

Милоје Милојевић је био једна од водећих личности музичког живота домаће престонице у периоду између два светска рата, композитор, диригент, пијаниста, педагог и први доктор музикологије на нашим просторима (докторирао је у Прагу 1925. године). Прва музичка знања стекао је у Новом Саду са Исидором Бајићем, те потом своје школовање наставља као Мокрањчев ђак у Београду. У Минхену је од 1907. до 1910. године студирао композицију у класи Фридриха Клозеа (Friedrich Klose), дириговање код Феликса Јозефа Мотла (Felix Josef Mottl) и музикологију код Теодора Кројера (Theodor Kroyer). У периоду од 1911. године радио је у Српској музичкој школи у Београду, а између 1917. и 1919. године боравио је у Француској. Након тога враћа се у земљу и предаје на Филозофском факултету и диригује камерним оркестром Колегијум музикум. Године 1939. изабран је за професора композиције на Музичкој академији у Београду. Са својим савременицима Петром Коњовићем и Стеваном Христићем, пошао је савременим путевима на композиционом подручју, а осавременио је и српску музичку писану реч.

Као најплоднији музички аутор свеукупног међуратног периода писао је у Политици (1919–1924; 1927–1941) и Српском књижевном гласнику (1922–1933; 1935–1940). Сарађивао је и у другим новинама, часописима и зобрницима и пре почетка Првог светског рата и након њега. Међу њима били су Дан, Мисао, Ново доба, Просветни гласник, Нова Европа, Правда, Летопис Матице српске, Време, Гласник музичког друштва „Станковић“, Звук, Страни преглед, Музички гласник, Зетски гласник, Радио Београд, Славенска музија и Ново време.

Милојевићев стваралачки опус показао је добро познавање тековина немачког позног романтизма, француског импресионизма, експресионизма немачке провенијенције и оног фолклорног који је посебно гајио у последњем стваралачком периоду, након 1939. године. Периодизација Милојевићевог стваралаштва у потпуности се поклапа са општим тенденцијама развоја српске музике тог периода. У првој етапи (до 1924. године) аутор овладава позноромантичарским музичким језиком, негујући инструментална, симфонијска и вокално-инструментална дела. У средњем стваралачком периоду (1924–1939) потпуно се окренуо експресионистичким и импресионистичким поетичким тежњама, да би се у последњој фази (након 1939. године) окренуо ка синтези дотадашњих искустава, и посебно идеји националног, блиске фолклорном експресионизму.

Милојевић је био најзначајнији композитор соло песме у међуратном периоду – циклус песама Пред величанством природе, Три песме за високи глас оп. 67 и песме на стихове француских песника. Клавиру је посветио велики број својих дела, од раних Минијатура оп. 2, преко низа циклуса и збирки клавирских комада (Ритмичке гримасе, Камеје, Мелодије и ритмови са Балкана, Косовска свита). Свој опус посветио је и симфонијском жанру (поема Смрт мајке Југовића, Сеоске сцене, Српска игра, Српска рапсодија и др.), сценској музици (у савременој музиколошкој литератури све више простора даје Милојевићевом балету Собарева метла насталом у сарадњи са уметницима из круга београдских надреалиста) и камерној музици (гудачки квартети, сонате итд). Написао је и дела која данас имају антологијску вредност – Интима за гудачки оркестар, Муха и комарац, Пир илузија, Соната ха-мол за виолину и клавир, Други гудачки квартет це-мол и друга.