НАША ДЕЦА - Стеван Каранац

Интервју за Дневник

   Време проведено у Музичкој школи "Др Милоје Милојевић", 

 са најближим пријатељима и колегама на "малој" музичкој сцени

Интервју за портал ikragujevac.com/kultura

Рођен си и одрастао у Крагујевцу, за који део града те вежу најлепше успомене?

- Толико је успомена, да не би било фер да издвојим било који… Крагујевачке улице су јединствене, али најлепши осећај је ходати од “врха Главне”, крај Великог парка, до Музеја и кроз Шумарице – тај део града ме увек подсети на то колико треба волети и ценити живот.

Када си знао да ће опера бити твоје животно опредељење?

- Музичку школу сам, након кратког школовања у детињству, уписао са 23 године, желећи да се бавим композицијом. Ипак, у тим годинама могао сам да упишем само соло певање, са којим нисам имао додирних тачака уопште. Имао сам велику срећу да ме у класу узме професорка Лидија Јевремовић Софија, која је имала довољно стрпљења и љубави да ме од срицања првих вокализа описмени и оспособи за озбиљнији програм и припреми за пријемни испит на Факултету музичке уметности у Београду. У адаптираној верзији опере “Евгеније Оњегин”, Петра Иљича Чајковског, уз своју професорку и друге професоре и ученике, маја 2014. стајем на сцену први пут. Исте године уписујем факултет, остварујем учешће у продукцијама оперског фестивала Опероса и Опере и театра Мадленианум и улазим у Хор Опере Народног позоришта у Београду, одакле одмах добијам прилику да наступим и као солиста у малим улогама оперског репертоара. Тада сам већ био сигуран да ће оперска уметност бити мој животни позив.

Како је текло твоје школовање, шта сматраш круном свог напредовања?

- Моје званично школовање још увек траје, докторанд сам на другој години докторских академских студија извођачких уметности, на Факултету музичке уметности у Београду, на катедри за соло певање, а у класи редовног професора Николе Мијаловића, једног од најпознатијих и најистакнутијих српских баритона, код кога сам раније завршио и Основне и Мастер академске студије. Осим тога студирам и позоришну режију код професора Владана Ђурковића, на Академији умјетности у Бањој Луци, а композицију изучавам и њом се бавим самостално. Опера и театар ме привлаче у сваком смислу и у овој уметности школовање, стицање нових знања, учења нових улога – никада не престаје. Ипак, само школовање и сам напредак није праволинијски пут. Уз професора који ме упорно враћа на прави пут све иде својим током, тако да сам у досадашњој каријери имао пар битних станица. Једна од њих је несумњиво мој деби у улози Тамина у Моцартовој опери “Чаробна фрула”, у Народном позоришту у Београду, пре пет година, када сам себи доказао да једна таква, првачка улога за мене није превелики залогај. Од тог тренутка их се набројало још двадесетак подједнако великих, још већих и тежих. Након многих улога које сам прижељкивао и појединих које нисам дозволио себи ни да их сањам, једном битном станицом сматрам и улогу Радамеса у Вердијевој “Аиди”, управо из разлога јер ова улога представља нешто најудаљеније од мог вокалног фаха, тако да успешно извођење такве улоге сматрам великим личним успехом. Улогу сам премијерно извео на сцени на отвореном, на Петроварадинској тврђави, септембра 2021. године. Премијера је била преношена на националној телевизији, а од тада се “Аида” игра на великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.

Колико сматраш да је класична музика данас популарна, нарочито међу младом публиком?

-Евидентно је да није нарочито популарна, али сваки покушај да се она популаризује и приближи показао се као изузетно успешан. Популарна музика је често врло блиска класичној музици, заснива се на истим принципима, тако да се за свако ухо може наћи дело које ће пријати и скренути пажњу. Опера у савременом друштву све чешће проналази начин да се приближи и млађој публици, тако да постаје све доступнија.

Протекле суботе за тебе је био изузетан дан, на Великој сцени Народног позоришта у Београду наступио си уз светски познатог Жељка Лучића? Је ли било треме?

- Да, изузетно важна представа за мене. Лагао бих када бих рекао да није било треме, био сам узбуђен данима пре овог догађаја. Овој представи је претходила светска премијера опере “Владимир и Косара”, Стевана Дивјаковића, у Српском Народном позоришту у Новом Саду, неких десетак дана раније. Када се мој фокус пребацио на Травијату, свест о томе да ступам на сцену са певачем таквог калибра је била само један од елемената посебног узбуђења. У овом наслову сам последњи пут и наступио на сцени Народног позоришта у Београду, пре тачно три године, тако да ме на овој сцени није било прилично дуго. Потом, представа је уједно била и мој испит на другој години докторских студија, па сам знао да ће осим бројне публике и представника стручне јавности у гледалишту седети и испитна комисија. Као посебна част, ту је и господин Лучић, звезда великих светских оперских кућа, као што су Метрополитен опера у Њујорку, Миланска Скала, Краљевска опера у Лондону, Опера у Сан Франциску, Национални театар париске опере, Бечка државна опера и друге. А у међувремену се десио и наступ у Вердијевој “Аиди”, са признатим уметницима из Азербејџана и Турске, као и са још једном нашом светском оперском звездом из Метрополитена, мецосопраном Милијаном Николић (у улози Амнерис), која је каријеру изградила на сценама широм Европе, Азије, Америке, Аустралије и Новог Зеланда.

Упоредо наступаш Београду и Новом Саду, на ком терену се боље сналазиш?

- На београдској сцени сам направио прве кораке у професионалном театру, ту се усавршавао у Оперском студију “Борислав Поповић”, Народног позоришта у Београду и стекао велико искуство у раду са редитељима, диригентима и колегама певачима. Ипак, управа Српског народног позоришта у Новом Саду ми је дала велико поверење и у овом театру сам се остварио у већем броју првачких рола, па ту и носим значајан оперски репертоар. Морам признати да се у оба театра осећам као код куће и да поред приличне паузе и одсуства са београдске оперске сцене и даље не бих могао да замислим да не наступам у некој од наших опера.

Планови за наставак године?

- Интензивни су планови до краја ове сезоне – наступ у Скопју са Македонском Филхармонијом у Бритновом “Ратном реквијему”, незаобилазна је Орфова кантата “Кармина бурана”, следи наступ са Western Balkans Youth Orchestra, потом нова улога у Пучинијевом “Плашту” у оквиру првог изводјења Пучинијевог “Триптиха” у организацији Удружења уметника “АртНет”, које сам основао са колегама, када ћу и режирати један од наслова; потом следе наступи у текућем репертоару театара у Србији, неколико концерата у Немачкој (Ruesselsheim i Dreieich), а у току су и припреме за нову продукцију Бизеове “Кармен”, коју ћу од следеће сезоне коначно певати и у Србији, након наступа у овом наслову у Немачкој. Посебно ме радује што ће након семинара на Кингс колеџу у Лондону бити снимљен аудио запис моје прве опере коју сам компоновао на либрето уметнице Zsuzsanne Ardó.

16. април 2022.

Аутор: Марио Бадјук