др Милоје Милојевић - композитор
Милоје Милојевић је био једна од водећих личности музичког живота домаће престонице у периоду између два светска рата, композитор, диригент, пијаниста, педагог и први доктор музикологије на нашим просторима (докторирао је у Прагу 1925. године). Прва музичка знања стекао је у Новом Саду са Исидором Бајићем, те потом своје школовање наставља као Мокрањчев ђак у Београду. У Минхену је од 1907. до 1910. године студирао композицију у класи Фридриха Клозеа (Friedrich Klose), дириговање код Феликса Јозефа Мотла (Felix Josef Mottl) и музикологију код Теодора Кројера (Theodor Kroyer). У периоду од 1911. године радио је у Српској музичкој школи у Београду, а између 1917. и 1919. године боравио је у Француској. Након тога враћа се у земљу и предаје на Филозофском факултету и диригује камерним оркестром Колегијум музикум. Године 1939. изабран је за професора композиције на Музичкој академији у Београду. Са својим савременицима Петром Коњовићем и Стеваном Христићем, пошао је савременим путевима на композиционом подручју, а осавременио је и српску музичку писану реч.
Као најплоднији музички аутор свеукупног међуратног периода писао је у Политици (1919–1924; 1927–1941) и Српском књижевном гласнику (1922–1933; 1935–1940). Сарађивао је и у другим новинама, часописима и зобрницима и пре почетка Првог светског рата и након њега. Међу њима били су Дан, Мисао, Ново доба, Просветни гласник, Нова Европа, Правда, Летопис Матице српске, Време, Гласник музичког друштва „Станковић“, Звук, Страни преглед, Музички гласник, Зетски гласник, Радио Београд, Славенска музија и Ново време.
Милојевићев стваралачки опус показао је добро познавање тековина немачког позног романтизма, француског импресионизма, експресионизма немачке провенијенције и оног фолклорног који је посебно гајио у последњем стваралачком периоду, након 1939. године. Периодизација Милојевићевог стваралаштва у потпуности се поклапа са општим тенденцијама развоја српске музике тог периода. У првој етапи (до 1924. године) аутор овладава позноромантичарским музичким језиком, негујући инструментална, симфонијска и вокално-инструментална дела. У средњем стваралачком периоду (1924–1939) потпуно се окренуо експресионистичким и импресионистичким поетичким тежњама, да би се у последњој фази (након 1939. године) окренуо ка синтези дотадашњих искустава, и посебно идеји националног, блиске фолклорном експресионизму.
Милојевић је био најзначајнији композитор соло песме у међуратном периоду – циклус песама Пред величанством природе, Три песме за високи глас оп. 67 и песме на стихове француских песника. Клавиру је посветио велики број својих дела, од раних Минијатура оп. 2, преко низа циклуса и збирки клавирских комада (Ритмичке гримасе, Камеје, Мелодије и ритмови са Балкана, Косовска свита). Свој опус посветио је и симфонијском жанру (поема Смрт мајке Југовића, Сеоске сцене, Српска игра, Српска рапсодија и др.), сценској музици (у савременој музиколошкој литератури све више простора даје Милојевићевом балету Собарева метла насталом у сарадњи са уметницима из круга београдских надреалиста) и камерној музици (гудачки квартети, сонате итд). Написао је и дела која данас имају антологијску вредност – Интима за гудачки оркестар, Муха и комарац, Пир илузија, Соната ха-мол за виолину и клавир, Други гудачки квартет це-мол и друга.
Текст припремио: проф. др Небојша Тодоровић, музиколог
